Zašto su društvene igre korisne za decu i tinejdžere?

Tokom zimskih praznika i raspusta dom je ušuškan prostor za igru, druženje i provođenje vremena sa porodicom. U tim toplim danima neko stalno hita ka grickalicama i kolačima, neko želi filmove, neko “samo još pet minuta” na telefonu, a iz dečje sobe pre ili kasnije stigne rečenica koja zvuči kao početak porodičnih pregovora – “Dosadno mi je.” 

Kad budete čuli tu rečenicu u mirno, praznično poslepodne, setite se sledećeg – društvene igre! One imaju mnoštvo prednosti: nisu tek “zabava za skratiti vreme”, već zabavan način da deca vežbaju veštine koje im svakodnevno trebaju, i sve to u krugu sebi bliskih ljudi, dok se igraju, razgovaraju, u realnim emocijama pobede i poraza. 

Kroz ovaj tekst podsećamo se zašto su društvene igre korisne, kako im trebamo pristupiti i kako zapravo nikad neće zastareti, jer potreba za igrom i zabavom nikad nas ne napušta.

Većina roditelja pravi istu grešku iz dobre namere: čeka savršeno mirno veče. U realnosti, najbolji trenutak je onaj kad vam igra može poslužiti kao “most” između dva dela dana, npr. kad treba “spustiti tempo”, okupiti ekipu i smanjiti rasipanje pažnje.

Najlakše prolazi:

Ako dete često “puca” na poraz ili se brzo zasiti, kratka i predvidiva rutina je važnija od dužine: bolje je igrati 15 minuta češće, nego jednom nedeljno sat vremena uz nervozu.

Motivacija retko dolazi iz objašnjenja. Dolazi iz osećaja da je igra fer, da ima prostora za izbor i da odrasli učestvuju bez dociranja.

Praktično radi:

U literaturi o adolescentskom razvoju često se naglašava da razigranost ne nestaje – menja oblik i postaje prostor za kreativnost, oporavak od grešaka i građenje identiteta.

Izbor je danas ogroman, ali zanimljivo je da se porodice vrlo često vraćaju igrama koje su jasne, brze za postavljanje i lako “rastu” sa detetom. Evo nekoliko tipičnih primera i šta iz njih dete dobija:

Ovo su igre koje deluju jednostavno, ali su moćne za razvoj pažnje i radne memorije. Dete uči da zadrži informaciju, pretraži je, poveže je sa lokacijom, a usput trenira i strpljenje. Za mlađe je odlična kratka partija; za starije – varijante sa više kartica i složenijim simbolima.

Tu dete vežba planiranje unapred i prostornu orijentaciju: ne ide samo “kuda može”, već “kuda se isplati”. Kad u igri imate magične predmete, likove, blago i prepreke, dobija se i dodatna motivacija – priča koja drži pažnju. Kod starije dece i tinejdžera ove igre često otključaju ono “još jedna partija” jer strategija postaje sve dublja.

Ove igre su škola dogovora i posledica. Dete uči da planira budžet, prepozna rizik, pregovara, pravi kompromise i razmišlja nekoliko poteza unapred. Važan roditeljski trik: dogovorite “mekša” kućna pravila za mlađe ili ograničite trajanje, kako igra ne bi postala zamorna.

Loto igre su odlične kad želite nešto mirno, ali angažujuće: traži se da dete brzo uoči odgovarajući pojam/sliku, poveže je sa tablom, prati šta već ima, a može se igrati i sa više uzrasta zajedno. Jezičke varijante su sjajne za obogaćivanje rečnika bez “učenja”.

Bez obzira na trendove, postoje klasične društvene igre koje porodice iznova vade iz fioke, jer imaju jasna pravila, lako se objašnjavaju gostima i drže pažnju bez mnogo rekvizita.

Za decu je šah često najbolji kad se uvede postepeno, kroz mini-ciljeve i jednostavne zadatke. Nagrađuje strpljenje, planiranje i sposobnost da se uči iz greške. Nije “za svakoga” u svakom trenutku, ali je odličan alat kad dete pokaže interesovanje za strategiju.

Kratka pravila, a ozbiljna taktika. Dete vežba prepoznavanje obrazaca, anticipaciju poteza i “čitanje” protivnika. Često prija deci koja vole da analiziraju i da se vraćaju na isti izazov dok ga ne savladaju.

Domine su savršene kao porodična igra različitih uzrasta: mlađi uče uparivanje i brojanje, stariji ulaze u strategiju, praćenje šta je izašlo i planiranje poteza. Plus – brzo se postavljaju i ne traže “raspoloženje” za duga pravila.

Uprkos jednostavnosti (ili baš zbog nje), ova igra je mala škola emocija: euforija, frustracija, čekanje, iznenađenje, fer-plej. Ako postoji igra koja decu uči da život nekad nije pravedan, ali da se nastavlja, onda je to ova. I zato je, uz sve moderne naslove, i dalje “sigurna karta” za porodično veče.

Poslednjih godina sve je više istraživanja koji pokazuju da društvene igre, naročito one zasnovane na brojevima, mogu merljivo da doprinesu ranom matematičkom razvoju. 

Sistematski pregled objavljen u časopisu Early Years analizirao je 19 studija u kojima su deca (otprilike od predškolskog do nižih razreda osnovne škole) učestvovala u vođenim sesijama igranja društvenih igara, a ishodi su mereni kroz različite matematičke zadatke. Autori su našli da je u 52% analiziranih zadataka došlo do značajnog napretka posle intervencije, dok su u 32% slučajeva deca koja su igrala društvene igre imala bolje rezultate od kontrolnih grupa koje nisu imale takvu aktivnost.

Roditelji često misle da je matematički napredak vidljiv tek kad dete počne “pravo” sabiranje i oduzimanje. Međutim, istraživači obično prate više slojeva matematičkog razvoja: od toga da dete ume da imenuje brojeve, preko razumevanja da je jedan broj veći od drugog, pa do fleksibilnijeg sabiranja i oduzimanja, ali i do motivacije za bavljenje matematikom.

U sistematskom pregledu iz Early Years ishodi su upravo tako i grupisani, što je važno jer pokazuje da igre ne deluju samo na jednu usku veštinu, već mogu da “poguraju” temelj, a temelj često kasnije pravi razliku u samopouzdanju.

Praktično rečeno: dete koje u igri stalno procenjuje “koliko mi fali do cilja”, “da li ću preteći nekoga”, “šta znači ako bacim 4, a ne 1”, vežba razmišljanja o brojevima kao o odnosima, ne kao o pukom recitovanju. I tu se dešava ono što roditelji prepoznaju iz svakodnevice: dete koje ranije “beži” od zadataka, odjednom se bez muke zadrži 15–20 minuta na nečemu što mu je pre toga delovalo naporno, jer je kontekst smislen i uzbudljiv.

Matematika je važna, ali nije jedina dobit. Uparivanje kartica u memo-igrama, planiranje sledećeg poteza u šahu, procena rizika u strateškim igrama, pa čak i jednostavno čekanje reda – sve to aktivira ono što psihologija i neurokognitivne nauke nazivaju izvršnim funkcijama: radnu memoriju, inhibiciju impulsa i kognitivnu fleksibilnost. To su veštine koje stoje iza sposobnosti da dete ostane u zadatku, prebacuje se između pravila, planira i kontroliše ponašanje, i često su snažno povezane sa školskim funkcionisanjem.

Zato nije čudno što neki kliničari i edukatori koriste društvene igre kao praktičan način da posmatraju i jačaju ove sposobnosti. Na primer, dečji psiholog Bil Hudenkо sa Geisel School of Medicine (Dartmouth) pominje upotrebu društvenih igara u praksi kao način da se kroz igru “uhvate” i vežbaju aspekti kognitivnog i izvršnog funkcionisanja, uz preporuku roditeljima da iste principe prenesu kući.

Ono što roditelji često intuitivno vide – da je dete posle partije bude “smirenije” ili “sabranije” – ima smisla kad se prevede na jezik izvršnih funkcija: igra zahteva da dete izdrži frustraciju, sačeka, prilagodi strategiju, i nastavi i kada je izgubilo prednost. To su mali, ali ponovljeni treninzi samoregulacije, u realnom okruženju i sa realnim emocijama.

Postoji još jedan sloj koji roditelji obično stave na prvo mesto, i s razlogom: društvene igre “teraju” porodicu da sedi zajedno i zaista komunicira. Pravila su tu da ograniče poteze, ali i da otvore prostor za pregovaranje (“čekaj, da li se ovako računa?”), za opisivanje (“sad sam na 17”), za naraciju (“ako bacim šest, stižem te”), za humor, a ponekad i za ozbiljno učenje kako se podnosi poraz.

U pedijatrijskoj i razvojnoj literaturi igra se dugo posmatra kao ključan kontekst u kojem deca razvijaju kognitivne, socijalne i emocionalne kapacitete, a Američka akademija za pedijatriju naglašava da je igra važna za dobrobit dece i mladih i da ujedno pruža roditeljima priliku za sauključivanje i povezivanje.

U praksi, ovo izgleda banalno, ali je moćno: dete koje ne voli da priča o školi, lakše “procuri” nešto kroz usputni komentar tokom igre; brat i sestra koji se inače bodu oko sitnica, imaju zajednički cilj ili zajednički ritual; roditelj koji je umoran dobija gotovu aktivnost koja ne traži veliku pripremu, a purža osećaj zajedništva. To je onaj deo “porodične atmosfere” koji se u praznicima priželjkuje, ali se ne dešava sam od sebe.

Roditelji obično ne traže savršen plan, nego održivu rutinu. Dobra vest je da istraživanja koja se bave numeričkim igrama često rade sa kratkim, ponovljenim sesijama, što se uklapa u realan porodični život: nije neophodno da se igra satima; važniji je kontinuitet i to da dete aktivno učestvuje. 

Evo principa koji u praksi najčešće prave razliku:

Društvene igre ne treba da zamene slobodnu igru, kretanje, druženje napolju ili odmor. One su u prazničnim danima vrlo praktične, jer „u jednoj kutiji stiže“ dosta toga: kontakt, igra, mentalna vežba i porodična radost. Baš to je često upravo ono što nam nedostaje kad svi sedimo pod istim krovom, a svako u svom ekranu.